Hajde da razmislimo o tome šta je potrebno da bismo razvili sopstvenu ličnost i dostigli ono za čim svi težimo, a to je sreća. Sama sreća je teška tema, počevši od toga kako je definisati, pa do toga kako je postići. Svaki čovek ima potrebu da bude srećan, ili bar da oseća zadovoljstvo. Razliku između sreće i zadovoljstva možemo razumeti tako da je sreća dugotrajnije stanje, dok zadovoljstvo traje kraće i može biti čisto čulnog karaktera. Ukoliko težimo da radimo stvari koje će uticati da razvijamo svoju ličnost, a da nam istovremeno pričinjavaju zadovoljstvo, moramo obratiti pažnju na kvalitet zadovoljstva koje postižemo i zapitati se da li zadovoljstva kojima se prepuštamo utiču na to da možemo reći za sebe da smo srećni.

Ako se vratimo u Antičku Grčku, setićemo se da je još Aristotel[1] govorio o tome da čovek može ostvariti svoje potencijale tek ili jedino u interakciji sa drugim ljudima. Ukoliko se ne obaziremo na sredinu u kojoj živimo i previše usmerimo pažnju na sebe, mnogo ćemo izgubiti. Nećemo biti u mogućnosti da se razvijamo upravo iz razloga što naš intelektualni razvoj može biti uspostavljen tek kroz komunikacijski odnos. Pod komunikacijom ne podrazumevam samo verbalnu nego i sve druge oblike međuljudske interakcije. Izuzeću iz ovog razmatranja osnovne fiziološke potrebe organizma, u kojima smo takođe u mnogome zavisni jedni od drugih. U fokusu neka nam budu intelektualne potrebe. Obraćajući pažnju samo na lična zadovoljstva, zanemarujući druge, neće biti ove pomenute interakcije i upašćemo u stanje neprestane trke da zadovoljimo nove i nove potrebe, koje se nižu u nedogled, vodeći nas u pesimizam, o kom je pisao Šopenhauer[2]. Taj pesimizam se javlja onda kada postajemo svesni da potrebe ne prestaju ni nakon njihovog zadovoljenja. One samo bivaju zamenjene novim, što nas dovodi do stanja u kome nezadovoljeni jurimo za zadovoljstvima i tako doživljavamo frustracije.

Ostaje nam da isprobamo drugi put zadovoljenja. Onaj u koji ćemo aktivno uključiti druge. Onaj u kome ćemo, polazeći od sopstvenih potreba, shvatiti da sreća nekih ljudi oko nas umnogome zavisi od toga kako prema njima postupamo. Ako uspostavimo dobar odnos, uvećaćemo sopstvenu sreću deleći ono što posedujemo, a što je i drugima potrebno. Ne moraju to nužno biti materijalne stvari, duhovna razmena je još važnija. Paradoksalno, stavljajući sopstvene potrebe u zagradu, usmeravajući se ka drugima, mi dobijamo mnogo više, nego kada smo okrenuti isključivo ka sebi.

Najbolji način da se ovo isproba je učešće u humanitarnim aktivnostima. Kada odlučimo da bez ikakvog interesa za sebe, uradimo nešto za druge, koje čak ni ne poznajemo, u nama počinje da se budi nova strana ličnosti. Preplavljeni osećanjima da smo nekome potrebni, da smo puno učinili iako nismo morali, budi u nama novu snagu. Posmatramo sebe iz druge perspektive, kroz pogled čoveka koji nam se divi, jer za njega radimo nešto važno. Generacijama unazad postajem uverena u transformaciju ličnosti kroz aktivnosti u koje uključujem svoje učenike. Čak nakon prvog susreta sa decom iz porodica ekstremnog siromaštva, kod učenika se javlja spontano pitanje: „Šta bismo mogli da uradimo da im pomognemo?“ A onda pri sledećem susretu sa tom decom, kada se njihova lica ozare radošću, samo zato što smo ih ponovo posetili i sa njima proveli neko vreme u igri, moji učenici shvate da su već puno uradili.

U vezi prethodnim zapažanjima, istraživanja koja su vršena u psihologiji, a na koja se poziva Abigail Marsh u tekstu Does Taking Pleasure in Giving to Others Make Us Selfish[3], pokazuju da se pozitivna osećanja kod većine ljudi pojavljuju prilikom akta davanja ili deljenja sa drugima. Neuronaučnici su došli do podatka da se prilikom davanja aktivira centar u mozgu koji se zove nucleus accumbens u kome se oslobađa neurotransmiter dopamin, a sve to dovodi do osećaja povišenog blagostanja, sa željom da se ponovi radnja koja je to stanje izazvala.

Na osnovu spomenutih filozofskih pozicija, psiholoških istraživanja i ličnog iskustva stečenog kroz praktične aktivnosti, može se zaključiti da je altruizam koji imamo na delu u humanitarnim aktivnostima višestruko koristan. Završiću, vraćajući se ponovo na Antiku, koja vekovima ostaje aktuelna, kada je reč o pitanjima ljudske prirode: „Svako vredi onoliko koliko i ono za čim teži“[4].

[1] Aristotel, Nikomahova Etika, BIGZ, Beograd, 1980.
[2] Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava, Matica Srpska, Novi Sad, 1981.
[3] Abigail Marsh, Does Taking Pleasure in Giving to Others Make Us Selfish,Available from://www.psychologytoday.com.Posted Dec 19.2018.
[4] Epictetus, Discourses and Selected Writings, Penguin Books , 2008.