Kad prvi put pregledam rad nekog učenika i napišem mu komentar da ćelava latinica nije opcija, uvek dobijem reakciju. Ili osmeh koji najviše volim ili začuđenost. Savremeni učenici su od rođenja u digitalnom svetu. Poruke razmenjuju brzinom svetlosti. U toj žurbi nema znakova interpunkcije, đ se piše kao dj(Đ), skraćuju se reči i naravno dijakritički znaci ne postoje. Ko će još da traži odgovarajuće pismo.To je ili „smor” ili u najsavremenijem telefonu na svetu „ne postoji” opcija.

Iz svakodnevne komunikacije koja je brza i kratka prelazimo na pisanje naučnih radova i tu nastaje problem. Neophodna je informatička pismenost, pre svega, pa potom „ova druga”. Radovi moraju da se pišu po odgovarajućem standardu. Mora da se poštuje pismo. Ćirilica ili latinica je stvar izbora, ali ako nam je latinica izbor, onda ona mora biti srpska latinica. Čitava školska godina je ponekad potrebna da uđemo u rutinu pisanja radova i da nam ti „tehnički problemi” više ne budu izazov.

Napravila sam sa učenicima istrživanje. Rado su učestvovali i nesebično podelili sa mnom kako izgleda njihova prepiska. Pogledajte šta naši učenici koriste u svom sms rečniku.

–          NZ ili NZM je ne znam

–          NNC nema na čemu

–          STR šta radiš

–          Smajlije koriste da završe neku poruku i uvek su u skladu sa sadržajem poruke.

–          VZV je verovatno.

–          NP nema problema

–          WYD  ili ŠTR – koristite kada vas zanima šta radi osoba sa kojom komunicirate ili je pritanje formalno da bismo započeli komunikaciju.

–          OZB – ozbiljno.

–          NMG ne mogu. U ovom slučaju me brine ovo što je N sastavljeno uz ostatak reči. Deluje da se, možda, ne bi poštovalo gramatičko pravilo o negaciji uz glagole.

–          NVM – nije važno, zaboravi.

–          WBY – šta ima novo kod tebe?

–          OTP  je otprilike.

–          BRT je brate. Ta apostrofa je ustaljena u komunikaciji.

–          STV je stvarno.

–          NMP je izraz koji se koristi umesto nemam pojma.

–          BUKV  je bukvalno.

–          MSM ili mislim.

–          POZ  je pozdrav.

–          FZN je fazon, česta poštapalica u govoru savremenih učenika.

–          KK je OK – skraćenica od skraćenice mi zvuči interesantno.

–          K. napišemo kada smo jako ljudi i kada imamo neki problem sa ponašanjem osobe sa kojom se dopisujemo.

–          TKD je skraćenica od tako da.

–          SIG umesto sigurno.

Ako koristimo velika slova, to znači da vičemo. Tačka se stavlja jedino ako smo ljuti na tu osobu. Ako se trudimo da pišemo gramatički ispravno, poštujući pravila interpunkcije, to, takođe,  može biti stepen našeg besa i ljutnje. Ono u čemu su se svi složili je da ne podnose smajlija koji plače od smeha jer je to „fuš”  smeh i krajnje neiskren. Po istraživanju jedne agencije to je smajli koji se najviše koristio u 2019. godini. Taj podatak je moje učenike ostavio ravnodušnim jer nisu promenili mišljenje. Misle i za LOL da je pase (passe).

Ne moram ni da kažem koliko je važno poznavati svoj jezik. Verujem da uspem da ubedim svoje učenike da je to tako uz dužno poštovanje drugih jezika koje poznaju i uče. Ponekad mi se učini da vodim borbu sa vetrenjačama, ali vrlo brzo vidim rezultat insistiranja. Obeležavajući Dan maternjeg jezika 21. februara, pravili smo letak u kome smo beležili sve anglicizme ili strane reči koje koristimo u svakodnevnoj komunikaciji. Pored te reči je trebalo da zabeležimo našu reč koja može da se koristi u iste svrhe. Bar jednom dnevno mi se desi da neko od učenika pita: „Kako se ta i ta reč kaže na srpskom?” Nisam od jezičkih puritanaca kojima smeta strani uticaj, naprotiv, jezičko bogastvo pozajmljenica je neprocenjivo, ali ne smemo dozvoliti da se stvari otrgnu kontroli. Jezik čuva naš identitet.

Dakle u tom drugom istraživanju smo došli do sledećih najčešćih reči stranog porekla u našoj upotrebi. Informatička pismenost nam je donela izraze sejvuj, dilituj, pejstuj, aptejtuj i printuj.  Super se najlakše otima od usta. Lajkuj nečiji autfit, brend ili fensi look je beskrajno važno da bismo odobrovoljili virtuelne frendove. U svemu tome ništa nije fejk, ništa nas ne vodi u daun ili loš filing. Ako hajlajtujemo, tj. istaknemo neke od ovih reči, učinićemo da budemo in ili moderni, savremeni.

Televizija nam je nekada bila dobar uzor. Nažalost u današnje vreme nije tako teško postati televizijski voditelj. Osim loše dikcije, imamo mnoštvo gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka koje ljudi, provodeći mnogo vremena kraj ekrana, nesvesno prisvajaju. Najčešće greške u govoru običnih ljudi su toliko upadljive. Glagol trebati pogrešno stavljaju u rod. (Trebalo je, treba da – jedino moguće ispravno.) Čitalac postaje čitaoc, superlativ nekih prideva kao najstroži ili najviši bude zamenjen pogrešnim obicima.  Par trenutaka umesto nekoliko je takođe već postalo uobičajeno. Često čujem izgovore da su tako čuli na televiziji ili pročitali u novinama, na bilbordima, saobraćajnim znakovima.

Jezička kultura je knjiga u ruci stalno. „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama”, rekao je Kafka, a ja znam da ćemo čitajući obogatiti naš jezik i da će naš način izražavanja biti primećen. Mlad čovek koji lepo govori, koji pravilno govori, koji slikovito govori će biti cenjen u svakom društvu, čak i u društvu svojih vršnjaka. U svakoj kućnoj biblioteci bi trebalo da osim rečnika srpskog jezika bude i Pravopis koji je Biblija, zakon po kome svi treba da se upravljamo.

Ipak uz sve ove poteškoće najlepši trenutak u radu svakog profesora je kada u rukama ima rad pisan iz srca (malo je i glava imala udeo) – sadržajan, pravopisno i gramatički korektan. Rojevi lepih, mudrih i zrelih rečenica mi dozvoljavaju da kažem da smo pobedili u našoj zajedničkoj borbi za srpski jezik i pravopis. Sve je proces, s toga i ova borba sa uticajima i skraćivanjima ne mora da bude oštra i beskompromisna. Verujem da se deca rađaju sa otvorenošću prema svetu koji ga okružuje i nemamo pravo da ih uokvirujemo u naše kalupe. Sve dok znaju kada i gde da upotrebe određenu leksiku i dok ne upliću neformalno u formalno, nemam ništa protiv. Jezik je živ, razvija se i menja sve dok o njemu brinu oni koji ga govore.