Razglednica iz Praga

U četiri ujutru se cela naša generacija našla na Aerodromu ,,Nikola Tesla”. U tom trenutku nije mi se išlo do Praga. Želela sam da budem kući i da spavam u svom krevetu.

Devet ujutru. Svi smo bili u busu i vodič je krenuo da nam priča sta ćemo sve gledati. Ja se nisam mnogo koncentrisala na to jer me je više zanimalo kakve ću ljude sresti i kakva će atmosfera tamo biti. Zato želim da i vas odaljim od znamenitosti koje možete i na internetu naći i fokusirati vas na nešto što ne možete.

Prvo kad smo sleteli sam primetila koliko je hladno, ali je atmosfera nekako bila topla. Ljudi različitih nacionalnosti koji su došli sa drugih krajeva sveta da vide isto što i ja su činili atmosferu toplijom. Osmesi sa svih strana od porodica koje su došle da se odmore su svima učinili prijatniju okolinu. Kao da se već znamo. Stražari ispred katerdrale koji si uspešno radili posao su dobili društvo od ljudi koji su se slikali sa njima, tako da ni oni nisu bili sami. Pored stražara nalazio se vitez koji je delio svoje mačeve i dobro raspoloženje svakome ko prođe. On nam je ulepšao dan. Drugi dan otišli smo u Karlove Vari. Tamo su nas zadesile glasne sirene i alarmi. Mi smo se zbunili i uplašili. Na kraju smo shvatili uz pomoć naše razredne da je to samo proba za vazdušni napad. To nam je učinilo dan i iskustvo jedinstvenim i nezaboravnim. Dok smo prolazili kroz Karvole Vari videli smo puno starijih ljudi, zaljubljenih, kako zajedno iz suvenirskih caša piju toplu vodu iz česme kako bi se ugrejali. I ako je padala kiša to mi je ulepšalo i utoplilo dan. Treći dan smo sličajno naišli na prodavnicu kolača. Fasada roze boje, sa mašnicom i ukrasima dobrodošlice ispred vrata, kolačići pravljeni sa ljubavlju i trudom stajali su na štandu u poverenju da ih niko neće uzeti, niko ih i nije uzimao. U prodavnici, tj. na štandu, radila je jedna baka, koja je imala čaroban osmeh čim nas je videla. Dala mi je osećaj kao da dolazim kod bake na kolače. Četvri dan smo promenili rutu i otišli u Drezden. Slučajno se zadesilo da u oktobru imaju jesenji festival. Dok smo prolazili, mogi smo da vidimo kako ljudi prodaju toplo vino da se ugreju, razne alate i magnete. Ali specifično jedan štand je meni i mojim drugaricama zapao za oko. Na štandu su radili jedan stari bračni par koji pored drvenih kutlača, varjači i kašika prodaje daske za sečenje. Moja drugarica i ja smo kupile jedne za porodicu i ona nam je žena otkrila da,  ukoliko želimo može da nam vrućim metalom po drvetu napiše ime nama dragih, kao poklon. Ona nije znala puno engleski, a ni mi nemački, ali joj je dovoljan bio naš osmeh da vidi koliko smo se oduševile. Peti dan smo pre leta još jednom imali šanse da odemo do centra i prošetamo. Mi smo odlučile da poslušamo vodiča i da se ,,izgubimo u Pragu”. Naravno imale smo mapu na telefonima pa smo znale otprilike gde smo. Malo smo se zbunile, pogrešno skretanje tamo i pogrešno skretanje vamo, ali nismo zažalile, jer smo naletele na radnju retro odeće. Kad smo usle u radnju žena nam se nasmejala. U radnji nisu bile samo retro odeća, veci staromodni set za čajeve, zastave i radio iz osamdesetih. Cela radnja nas je vratila u prošlost dok nismo morale da krenemo.

Nadam se da vam je ovo dalo pravu sliku Praga i našeg iskustva i da putovanje nisu samo zamenitosti koje vidite, već i stvari koje proživite.

Tara Manigodić IIa