Ostvarivanje zdravih i stabilnih odnosa smatra se važnim pokazateljem psihološkog blagostanja još od najranijeg detinjstva. Oslanjanje na zaštitu i podršku primarnih negovatelja (često majke) predstavlja gotovo izvesnu zaštitu odojčeta od opasnosti bilo da je ona fizička ili psihološka. Prvi eksperimenti koji su istraživali vezanost za majku (kod mladih rezus majmuna) ukazali su na potrebe za toplinom i telesnom bliskosću koje su u situacijama opasnosti važnija i od naočigled potrebnije hrane ili vode[1]. Istraživanja dece bez roditeljskog staranja pokrenula su diskusiju o psihološkim potrebama u razvoju deteta i skrenula pažnju na to da hrana, voda i zaklon nisu dovoljni za zdrav razvoj i blagostanje dece2.

Pioniri u ovoj oblasti ukazali su potrebe dece da istražuju svoje okruženje i budu zaštićena, kao i na ulogu negovatelja u tome, da budu baza za slobodno istraživanje i za sigurnost u slučaju opasnosti. Ovaj odnos opisan je kroz koncept afektivne vezanosti (privrženosti). Dete se kreće i upoznaje svoju okolinu, a što više raste, više se odvaja od neposredne blizine roditelja. Uloga roditelja je da ohrabri dete da istražuje i bude samostalno ali i da pruži detetu izvesnost i nađe se u blizini ako je potreban. Dobro formirane veze počivaju na ovoj ravnoteži između zadovoljenja radoznalosti i osećaja sigurnosti, prvo u odnosu sa roditeljima a kasnije i sa drugim osobama[2].

Kada dete nauči da može da računa na pomoć i podršku drugih osoba u situaciji distresa, to se naziva sigurnom veznošću i značajno je za razumevanje raznih ponašanja u kasnijem razvoju. Roditelji za dete čine sigurnu bazu – izvesnu zaštitu u situaciji distresa. Međutim, delikatna ravnoteža između nezavisnosti i oslanjanja na podršku nije uvek ostvarena pa vezanost ne mora biti sigurna – svima su nam poznata ponašanja dece koja se „lepe“ za roditelje i preterano plaču kada su sama (anksiozni obrazac vezanosti) ali i dece koja ni na koji način ne pokazuju da se oslanjaju na roditelja, čak ni u situaciji distresa (izbegavajući obrazac).

Kada se okrenemo ka adolescentima, primećujemo kako su njihovi odnosi sa drugim osobama značajno složeniji nego odnosi malog deteta. Iako je jedna od ključnih karakteristika ovog perioda uspostavljanje sve veće nezavisnosti od roditelja i sve složenijih i bližih odnosa sa vršnjacima (neki od tih odnosa su i romantični ili seksualni), na mnoge načine se navike i očekivanja (i svesna i nesvesna) izgrađena u odrastanju mogu preneti na ove nove odnose4. Adolescenti na osnovu svojih ranijih iskustava imaju izgrađen model očekivanog ponašanja u socijalnom odnosu i taj model primenjuju na nove odnose, prijateljske i partnerske[3]. I u njima adolescenti mogu pokazati sigurnu vezanost – ravnotežu između želje da budu samostalni ali i privrženi drugima. Istovremeno, drugim osobama dozvoljavaju slobodu i nezavisnost i imaju poverenja da će one biti dostupne kada je to potrebno. Međutim, kada je ova kompleksna ravnoteža narušena, mogući su i drugi scenariji – prevelika želja za samostalnošću nekad može značiti isključivanje drugih ljudi, dok preterana zavisnost može značiti preokupiranost drugom osobom i čest strah od napuštanja[4]. Ovo može imati posledice na vrste i kvalitet odnosa u koje se upuštaju. Sigurno vezani adolescenti rado ostvaruju stabilne odnose sa prijateljima i partnerima i ne plaše se pokazivanja svoje privrženosti. Pored toga, u odabiru i održavanju odnosa oni pokazuju svoju samostalnost i uvažavanje druge osobe. Oni koji međutim nemaju ovakve modele mogu izbegavati kontakte sa vršnjacima i doživljavati veliku neprijatnost kada se nađu u intimnoj situaciji sa nekim, dok preterano vezani adolescenti koji se plaše napuštanja ulaze brzo i često u razne vrste odnosa[5].

Pored prenošenja „modela“ ponašanja na druge odnose, osobe tokom odrastanje i uče na koje načine i u kojoj meri se mogu osloniti na sebe i svoje resurse, koje probleme mogu da reše samostalno i sa kakvim iskustvima i emocijama mogu da se nose. Na primer, postoje podaci koji ukazuju na to da adolescenti skloni zloupotrebi supstanci ili sa problemima u ponašanju nemaju modele sigurne vezanosti^[6]. Budući da adolescenti dokazuju svoju nezavisnost od roditelja na razne načine, ovaj period daje uvid u to kakvu emocionalnu regulaciju ima mlada osoba u situacijama distresa[7].

Kao roditelji i nastavnici svesni smo toga da smo deci i adolescentima čest model ponašanja ali učestvujemo i u izgradnji očekivanja koja će oni imati od sebe i vršnjaka od socijalnih odnosa. Budući da je adolescencija period narastajuće samostalnosti i ulaska u nove vrste veza, jedan od očiglednijih zadataka odraslih je da kreiraju stabilno okruženje za adolescente koje omogućava traganje za samostalnošću ali i dalje čini sigurnu bazu. Na kraju, kao psiholozi, pažljivo posmatrajući i razumevajući njihove interpretacije socijalnih odnosa, možemo planirati i intervencije koje podržavaju razvoj samostalnosti i zdrave privrženosti mladih osoba.

[1] Harlow, 1958.

[2] Bowlby, 1982; Bolbi, 2011;

[3] Allen, 2008.

[4] Bartholomew & Horowitz, 1991.

[5] Tracy, et al., 2003

[6] Kotchick, Shafer & Forehand, 2001

[7] Allen, J. P., & Miga, E. M. (2010)

Ainsworth, M. D. S., Blehar, M. C., Waters, E., & Wall, S. (1978). Patterns of attachment: A psychological study of the strange situation. Hillsdale, NJ: Erlbaum.

Allen, J. P. (2008). The attachment system in adolescence. Handbook of attachment. Theory, Research, and Clinical Applications. Cassidy, J. & Shaver, P. R (Ur.). New York: The Guilford Press. 419-435.

Allen, J. P., & Miga, E. M. (2010). Attachment in adolescence: A move to the level of emotion regulation. Journal of social and personal relationships, 27(2), 181–190.

Bartholomew, K. & Horowitz, L. M. (1991). Attachment Styles Among Young Adults: A Test of a Four-Category Model. Journal of Personality and Social Psychology. 61(2), 226-244

Bolbi, Dž. (2011). Sigurna baza – kliničke primene teorije afektivnog vezivanja. Beograd: Zavod za udžbenike.

Bowlby, J. (1982). Attachment and loss: Attachment. London, England: Basic books.

Harlow, H. F. (1958). The nature of love. American psychologist, 13(12), 673.

Kotchick, B. A., Shaffer, A., Miller, K. S., & Forehand, R. (2001). Adolescent sexual risk behavior: A multi-system perspective. Clinical psychology review, 21(4), 493-519.

Tracy, J. L., Shaver, P. R., Albino, A. W., & Cooper, M. L. (2003). Attachment styles and adolescent sexuality. Adolescent romance and sexual behavior: Theory, research, and practical implications, 137-159.