Na talasima Vltave, stopama Smetane

Ekskurzije su obično zabavne, pune događaja vrednih prepričavanja. Ali, ova ne samo što je donela dobar provod nego je pokazala da je Prag prava umetnička oaza koja krije i jedno zadovoljstvo staro nekoliko milenijuma – trdelnik. Figura na Karlovom mostu, kažu, ima magično svojstvo da vas privuče ponovo u Prag. Mene je doveo nazad ovaj okrugli slatkiš. Šalu na stranu, ovaj grad zaslužuje mnogo epiteta, a jedan najviše, čaroban.
Legendarni astronomski sat kod gradske kuće beležio je još jedan dan, još jedan sat u svojoj istoriji dugoj šest vekova dok je naš avion i pre svitanja poleteo sa aerodroma Nikola Tesla. Malo je reći da sam bila uzbuđena jer srednjoškolske ekskurzije uvek obećavaju dobar provod. Noć pre početka nisam ni spavala. Ne zbog uzbuđenja nego zbog pakovanja. Ali, to svako ko se raduje putovanju već dobro zna. Prag je učenike druge godine gimnazije Ruđer Bošković čekao takođe uspavan, kao što smo i mi bili dok su motori aviona brundali. Čekao nas je miran i spokojan, za razliku od aeroroma koji nas je ispratio potpunim haosom.
Ako preskočimo priču o hotelu, klasičnom đačkom, svaki sledeći trenutak proveden u ovom gradu bio je magičan. Duboki huk Vltave probudio je muziku u našim glavama. Kao da su Smetanine note odjekivale svuda i prosto u talasima uzdizale naše emocije i vraćale ih nazad. Taj prvi obilazak centra Praga je red istorije, red arhitekture. Karlov most iz 1357. godine duž svih svojih 516 metara prekriven je turistima. Kamen pocrneo od godina, pamti mnoge korake. Naše takođe. Astronomski sat, na kome se vide položaji sunca i meseca, zvezda, u isto vreme pokazuje srednjeevropsko, vavilonsko i staročeško vreme. Jedini na svetu koji to može. Dok se pogled posmatrača gubi u njegovim detaljima Vltava ga mami da krene dalje. A dok kreće u sledeću ulicu sa visine ga nadgleda stari praški dvorac koga okružuje deo Praga nazvan Hradčani. Dvorac, jedan od najvećih na svetu, dugačak preko 500 metara dom je češkom predsedniku, a neki podaci tvrde da njegova osnova datira još od devetog veka.
Prag je ujedno i moderan grad, sa svim plodovima globalizacije. To nas je kao grupu razdvojilo. Mnogi su preskočili dalje istraživanje, dok su se ipak, neki u isto vreme obreli na mestu koje je jedan od simbola Praga – vanvremenskoj izložbi dela tri genija – Salvadora Dalija, Endija Vorhola i Alfonsa Muka. Jer, Prag znači umetnost svih vrsta.
Možda najveći umetnici Praga su poslastičari. Oni čuvaju legendu o slatkišu koja seže do doba neolita, slatkišu koji se pre pečenja u rerni obmotavao oko štapa i imao ulogu obroka za one koji rade u polju. Ko nije probao trdelnik na ulici, okruglo, valjkasto, šuplje, slatko zadovljstvo u Pragu nije ni bio.
Nakon ne baš tako dugog odmora, čekalo nas je tačno 110 minuta vožnje od Praga do Drezdena. Nemački grad koji je u Drugom svetskom ratu strašno stradao, spaljen skoro do temelja u bombardovanju savezničkih snaga. Kamen na kamenu nije ostao. Posle rata pripao je Istočnoj Nemačkoj i nije doživeo stari sjaj sve do osamdesetih godina dvadesetog veka. Mnogo toga je sačuvano, pa i izgrađeno ispočetka. Imali smo suviše malo vremena da nam Drezden uđe po kožu, ali taman dovoljno da prođemo pored murala Povorka prinčeva dugačkog 102 metra. Ranije je to bila samo slika, a u moderno doba su je zamenile porcelanske pločice. Kruna posete je Zvinger, dvorac koji ilustruje moć i raskoš germanske kulture. Doduše, za mnoge đake kruna je bio još jedan šoping centar. Ipak smo mi deca 21. veka koja imaju svoje znamenitosti.
Neko bi rekao da je sve ovo i više nego dovoljno za jednu ekskurziju, ali nije. Poslednje iznenađenje čekalo nas je 127 kilometara od Praga – Karlove Vari, koja je jedna od najpoznatijih banja na svetu. Leži na reci čije ime jasno poručuje šta je ovde glavna atrakcija – Tepla, topla voda koja leči i dušu i telo. To je zbir fantastično urednih starih zdanja, kao da je ceo grad jedan veliki zamak. Ovde gosti dolaze zbog toplih izvora još od 14. veka, a mi smo iskoristili priliku da se popnemo na toranj Dajana sa pogledom na ceo grad. Kao da nas je neko vremeplovom preneo u zlatno doba renesanse. Ovim ulicama šetali su i Gete i Mocart, pa evo i mi.
I to je deo ekskurzije, baš kao i naši nestašluci, iako kažu da smo već dovoljno veliki da se od nas to ne očekuje. Ali, o tome neki drugi put.
Maša Alvirović IIb