Ivan Šurlan
Kako nešto može da postoji i ne postoji u isto vreme? Ovo neobično pitanje je dugo fasciniralo filozofe-metafizičare svojom paradoksalnošću: da li je postojanje samo jedno od svojstava pojedinaca i, ako jeste, ima li pojedinaca kojima ono nedostaje? Možda neobičnije od samog pitanja je to što ono podjednako snažno može da fascinira i političke mislioce. U globalnoj politici i međunarodnim odnosima, ovo pitanje zadobija drugačiju formu: “može li se odrediti skup realnih karakteristika na kojima se može zasnovati definicija fenomena državnog suvereniteta u 21. veku i, ako je to moguće, postoje li ipak oblici državne organizacije kojima ove karakteristike nedostaju?”
Ukoliko smatrate da je odgovor na ovo pitanje jednostavan, zamolio bih Vas da razmotrite primer Liberlanda, samoproklamovane pseudo-državice nastale na ničijoj zemlji između dve suverene države, Srbije i Hrvatske, za koju možda niste ni znali da postoji.[1] Liberland zauzima 7 km2 teritorije, ima predsednika i osnivača Vita Jedličku, kao i ustav, (trenutno) ekstrateritorijalnu vladu, 1000 virtualnih građana, pasoš, zastavu, himnu, Bitcoin kao valutu, zvaničnu internet stranu i ogromnu želju za međunarodnim priznanjem. Predsednik Jedlička je veoma aktivan učesnik raznih konferencija širom sveta i koristi svaku priliku da promoviše svoju “start up” državu. U brojnim nastupima čije snimke možete pronaći na YouTube platformi, Jedlička LIberland predstavlja kao libertarijanski raj, apsolutno decentralizovanu državu, model koji bi trebalo da slede sve države u 21. veku.[2]
Naime, mikronacije nisu nova pojava u svetu globalnih politika. Jedan od bizarnijih primera je osnivanje kneževine Silend (Sealand) na teritoriji napuštene platforme-tvrđave, u ničijim vodama blizu Engleske obale, koja je Britanskoj Kraljevskoj Mornarici služila za odbranu od nacističkih pomorskih snaga. Godine 1967, radio operater Roj Bejts je “okupirao” ovo utvrđenje proglasivši nezavisnost, imenovavši svoju suprugu za princezu.[3] Trenutna populacija Silenda iznosi – dva čoveka (manje-više).
No, vratimo se glavnom junaku ove priče. Formalno posmatrano, Liberland ispunjava sve uslove da ga nazovemo državom. Svi uslovi konvencije O pravima i dužnostima država održane 1933. godine u Montevideu deluju zadovoljeni. Liberland pretenduje na teritoriju za koju susedne zemlje ne deluju preterano zainteresovano. Ako verujete da je 7 km2 suviše mala površina za bilo kakvu društvenu organizaciju, podsetio bih na to da se najmanja suverena evropska država Vatikan prostire na svega 0,49 km2, dok Kneževina Monako zauzima 2,1 km2. Populacija, premda trenutno egzistira u etru interneta i okuplja na forumima veb strane, čvrsto veruje da će u najskorije vreme zaista kročiti na teritoriju Gornje Sige. Pored nekoliko hiljada elektronskih državljana Liberlanda, više od 600,000 ljudi u ovom momentu čeka na svoj pasoš. Dalje, Liberland poseduje demokratsku vladu, koja decentralizovano upravlja ovom državom. Njene dužnosti proizlaze iz ustava i za sada niko ne osporava njen legitimitet. Četvrtu odliku suverenih država, kapacitet uspotavljanja odnosa sa drugim međunarodnim akterima, predsednik Jedlička je izgleda najviše uzeo na sebe. Na osnovu informacija sa veb strane, Liberland trenutno ima predstavništva u najmanje sto država širom sveta, uključujući i Srbiju. Od drugih diplomatskih aktivnosti izdvojio bih otvaranje poslovnog inkubatora u Subotici.
Ipak, konvencija iz Montevidea oslikava principe deklarativnog suvereniteta, na osnovu svojstava koje jedna država može da poseduje. S druge strane, konstitutivna koncepcija suvereniteta podrazumeva nezavisnost države na osnovu njenog priznanja od strane drugih država i međunarodnih institucija, pre svega organizacije Ujedinjenih Nacija. Ovde je dosadašnji učinak Liberlanda ravan nuli, s obzirom na to da nijedan od aktera globalnih politika do sada nije pokazao nameru da prizna ovu neobičnu tvorevinu.
Tako je Liberland sličan gore pomenutom metafizičkom problemu odnosa esencije i egzistencije, problemu koji je u politiku sa sobom doneo 21. vek kroz globalizaciju i virtualno, on line prisustvo. Gospodin Jedlička svakako ne gubi nadu. On se već ponaša kao da je njegov projekat međunarodno priznata država. U globalnom društvu u kome različiti akteri stiču moć upotrebom savremenih tehnologija, Liberland klasično poimanje suvereniteta, pre svega teritorijalnost, nadomešćuje verom interesenata (stakeholders), a međunarodno priznanje unilateralnim diplomatskim aktivnostima i upornošću. Izazov Liberlanda provocira svojom nedefinisanošću i neizvesnošću. Da li ovaj primer konstruiše drugačiju političku realnost i predstavlja put koji tragači za osamostaljenjem (kojih je sve više) treba da slede ili je u pitanju samo dobar vic koji će prestati sa otrežnjenjem u sudaru sa političkim realizmom koji priznaje samo kapacitet za tvrdu moć? Dok čekamo odgovor na ovo pitanje nadamo se da će policija republike Hrvatske gospodinu Jedlički ipak dozvoliti da u budućnosti poseti teritoriju države čiji je predsednik, s obzirom na postojeću zabranu ulaska u ovu zemlju članicu Evropske Unije.[4]
