Naš prvi „orijentiring”
Dugo smo se pripremali za ovu šetnju. Ekipa je brojala dvanaest članova, a prošli smo šest tačaka. Priču je započela Mina Jarić koja nas je povela do Andrićevog venca i spomen-kuće Ive Andrića.
Bilo je interesantno osetiti atmosferu u kojoj je stvarao veliki umetnik. Neki od nas su slikali Andrićeve ocene (austrougarski sistem ocenjivanja gde je jedinica najbolja ocena) da bi roditeljma pokazali da njihove ocene i nisu tako loše.
Videli smo uniformu koju je Andrić nosio u diplomatskim aktvnostima, videli kako izgleda Nobelova nagrada i ostali zadivljeni pred činjenicom da je naš pisac preveden na pedeset svetskih jezika.
Mina i Andrea su nas pred Andrićevom bistom podsetili na podatke iz njegovog života i nabrojale najvažnija dela. Do tačke dva nas je vodio Todor Pušica. Hotel Moskva i Andrćevo učešće u grupi modernih imetnika bila je njegova tema. Baš na tom mestu Andrić je proslavio dobijanje Nobelove nagrade. Do tačke tri Prizrenske 7 vodile su nas nastavnice srpskog Željana i Katarina.
Došli smo do mesta gde je Andrić proveo rat i napisao čuveni roman Na Drini ćuprija. Tačka četiri je mesto gde je bila knjižara koju je Andrić voleo da posećuje. Da li je voleo da čita i kakav je bio njegov odnos prema literaturi otkrila nam je Ana Janković. Mia Milunić bila je vođa puta do SANU, gde je govorila o odnosu Andrića i Akademije. Tara Đorđević bila je naš vodič do Kalemegdana i njena tema je sećanje Zuke Džumhura.
Do poslednje tačke uz veoma zanimljivu priču o Andrićevoj ljubavi prema sportu sproveo nas je profesor Aleksandar. Napravili smo 6115 koraka (4,84 km), što je za nas mnogo, ali smo uživali u učenju u tako dovnom danu, gradu i društvu.
